Томица Делибашић

Мој Тали

Дејана Штрбановић

Било ми је пет година, родитељи, сестра и ја на путу, као и сваке године, возимо се ка Јадрану, и правећи паузу на Црквинама, пред кањоном Мораче, загледана у врхове изнад, кажем:

"Ух, како би било лепо бити на врху и видети све около!"

"Не лупетај!", узвратила ми је мајка, не смејући ни да гледа, а камоли да помисли тако нешто, одвраћајући мој поглед од кањона и стена горе.

Након тога, сваки пут када туда прођем, остајем опчињена, чак запањена овдашњом природом, при проласку кањоном, не проговарајући тада, само се дивећи ономе што је мајка природа направила, пожелевши да остварим свој детињи сан.

Прошле су године, чак деценије, кад сам лета 2012. године кренула на Дурмитор са ПК "Железничар" Београд, и случајно, код девојке испред мене, угледала књигу "Планином", и видећи планину на насловној страни сазнала да је то Тали, која припада Доњим Морачким планинама, односно то је управо планина о којој сам као дете маштала да се попнем на њене врхове, видећи је одоздо из кањона. Сазнавши да је на акцији са нама и аутор књиге, тик испред мене, Томица, пожелела сам да сазнам нешто више о планини и остварим наведени сан.

На Дурмитор сам кренула знајући само пар чланова планинарског друштва, са претходне акције, моје прве, и то пењања ферате. Ни слутила нисам, да ћу упознати тако драге, изврсне планинаре, пре свега добре људе: Биљу, Јецу, Ивану, Тању... да не набрајам, увек се неко заборави.

Без пуно размишљања, када сам увидела да могу да се снађем са потребном опремом, највише уз помоћ водича, резервисала сам трећи викенд августа за Тали, жељно га чекала и радовала му се.

Тали је моја прва шаторска, возна, и после свега могу рећи, прва озбиљна планинарска акција. Озбиљна, јер треба добра кондиција и уједно концентрација на стенама, што сам прочитала и у програму акције. Ипак нисам била сасвим свесна какве стене ме чекају. Помогло ми је то што сам дошла усхићена, све ми је било ново и пријало ми је, али би сваки нови видиковац и врх изазивао благу, некад и јачу језу, јер није једноставно гледати куда сам прошла и шта је около.

Поставивши камп на катуну Ропушница, кренули смо путем до изласка из шуме и под стенама, а онда скрећемо са стазе и даље само водичу Томици познатом "стазом", што је уствари пењање стена. Извели смо тако кружну туру, прво уз стене Кула, највишег врха, па на Кокошју главу, потом на Руду главицу, са проласком кроз Змајеву јаму, коју сам прошла четвороношке.

Како је диван осећај ставити у књижицу истог дана три печата врхова, јер не само Тали, већ истог дана пењемо Лукање чело. Чинило ми се да то нећу моћи, јер ипак треба се одморити и сутра кренути на Стожац, али подстрек Томице, да имам кондиције, корак по корак, што је добра девиза, успела сам.

Поглед са Лукањег чела на Добри до, дивног ли имена, па назад ка Кулама, Кокошјој глави, врховима где сам малопре била, а то изгледа немогуће, створио је осећај поноса и среће, јер сам остварила детињи сан, попела се на врхове које сам гледала само одоздо, али сам сад одмах пожелела да се следеће године овде вратим и опет нађем у центру Морачких планина, са видокругом ка Комовима, Сињајевини, Капи Морачкој, са супротне стране ка силном Маганику.

Дивних ли доживљаја, после непроспаване ноћи у возу, па сам на крају била слатко уморна и заспала у шатору, те се тако завршио дан. Све то у топлој атмосфери, са пријатним људима са катуна, Спасојем, Љубинком, Вулетом и Новицом, а са акције Томицом, Драганом, Владом и Томом.

Јутро и буђење, први јутарњи поглед из шатора ка Талима и кафица. Ух! Тренутак вредан доласка.

Следи полазак и одлука другара планинара, да ли ће се определити за Стожац или Заградац. Са Томицом кренух на Стожац, како је било предвиђено програмом. То је целодневна тура и знала сам да ми треба снаге, јер од Ропушнице до Стожца треба пуно брда прегазити, ићи "иза седам брда". Кад погледам где је врх, чини се и застаршујуће, посебно кад иза једног венца следи други, па опет тако. На травнатој стрмини некад не видим стазу, а Томица каже: "Не размишљај, имају две стазе, замном, ова је боља", и заиста је тако, али ја зе то потребно искуство и осећај.

Захваљујем се Томици на разумевању, бодрењу, убеђивању да имам довољно кондиције, саветима и бризи током читавог пута.

Враћам се опису пута ка Стожцу, преласку Ђавољих плоча, сочним малинама које расту над камењем и којима смо се сладили. Поглед са врха стена, ка Вељем Дубоком и Мртвици, њеном изворишту, да не гледам одатле колико још има до Стожца, већ на коње у сампасу и локву око које су се окупили и где се напајаjу и около напасају, играју се потпуно слободни, е ту мора човек да застане, замисли се, одмори душу.

Потом следи излазак на врх Стожца, па на следећи видиковац где су високогорци Црне Горе поставили крст, где се отварају нови видици и заокружује слика, али не потпуно, јер се види Манито језеро, али не и Капетаново језеро.

"Мораћемо се попети на онај тамо врх, да би видели Капетаново језеро, ајде!", каже Томица, и креће. Лагано, умереним темпом, као и до тада, којим се темпом на дугим турама очито напредује и он ме тиме бодри, крећем и тамо.

Заиста, тек са погледом на Капетаново језеро добија се целокупна слика, цео круг је јасан, ту је потпуна слика о Талима и околини. Тек сада ми се одмотало клупко и разумех прочитано о Талима, не осташе то само бројни подаци, јер прочитати и гледати карту, није исто што и оком видети, доживети.

Повратак је био једнако занимљив и узбудљив, јер нисмо се враћали сасвим истим путем, други је подеснији за спуштање. Верујући искусном водичу, уживала сам у томе. Томица заста "дише" Тали.

Звездано небо, печени домаћи кромпир на ватри, планински сир, дружење са домаћинима, то је облежило ноћ пред силазак са Ропушнице и употпунило комплетан доживљај, поготово што нам се Тома убрзо придружио, кога је ухвато мрак на планини, али он је на то и рачунао.

Све наведено ствара жељу да се вратим овде, а планинарима топло препоручујем да осете држи ове планине.

Захвалих се Томици, али треба и осталим члановима наше мале експедиције, посебно домаћинима, Ананију и његовој супрузи на гостољубивости, такође Спасоју и његовој супрузи Љубинки, као и Вулету, Ђери на стрпљењу при спуштању са Кокошје главе, Влади на саветима и друштву до мора.

Био је то мој Тали, остварење снова.

Ново на сајту (29.9.) Забележено: Голем Кораб (7.9.) Планински предели: Рила, врх Балкана (23.7.) Забележено: Маганику у походе (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play