Томица Делибашић

Како сам се попела на Мусалу

(тешко жабу у воду натерати)
Снежана Митић

Сада иде за мене најтежи део. Потег од доњег дома до првог језера је био веома тежак. Да све буде још жешће, почео је да пада мрак. Небо јесте ведро и свака се звездица види, али то није довољно. Већ смо и уморни, стене уз које се пењемо су оштре, прекривене снегом, а неке и ледом, па све то додатно отежава. Душа ми се полако пење ка носу.

Прво одмориште код језера. Стављамо чеоне лампе јер је потпуни мрак и настављамо пут који нам се тада чинио тако дугачак. Они јачи иду испред нас и остављају трагове. Ми за њима. Ништа се не види. Ја не знам колико смо прешли, али никако да се појави бар неко обележје или наговештај дома. Група се осипа, неки заостају. Овде почиње да опада ентузијазам. Тешко је јер не знаш куда идеш, не знаш где је крај.

Ође се мора начинит пјесма ‘оли ће сви попанут од муке…
Шта се оно свијетли у гори по мркломе мраку?
Ал’ је звијезда сјајна ал’ планинарски дом на 2700m.
Нит’ је звијезда нит’ кукавни дом већ се група планинара са чеоним лампама креће ка врху у мени још увијек непознатом правцу.

Једно правило које је важило тада: „Не халуцинирај и прати свеже трагове.“
А да, и ово: „Не размишљај о томе како ће да ти цркне чеона лампа.“

Тада је започео мој унутрашњи дијалог.
Ђ: „Ја нисам нормална. Шта ми је ово требало? Шта ако ми пукне слезина или се откачи неки орган па почне да ми ландара у телу?“
А: „О чему ти причаш женска главо луда? Па ово није ништа страшно. Још мало па ћеш да стигнеш. Наравно да ћеш да успеш. Није ти први пут. А оно за органе, то ти је чист кец из биологије!“

Човек свашта може да преживи, ни не зна колико је јак док не дође у искушење. Моја јачина је врло често баш у глави. Почињем да се шалим. Па шта ћу, нећу ваљда да плачем. Као што рекох, жаба је скочила у воду сада ћути и пливај. У мом случају крекећи и пливај.

Када сам све ово причала код куће мој тата је констатовао: „Да сам те посало на пијацу да донесеш две лубенице не знам како би то извела, а види је сад, носи ранац од 10 кила сатима по планини!“ Е то је класичан пример када кажу „све је у глави“. Па јесте, у оваквим ситуацијама много тога је у глави. Пре свега око тебе је предивна природа и лепо ти је, ти желиш да успеш и да испиташ границе својих могућности, а при томе желиш и да се такмичиш по мало, да не испаднеш најслабији и да не будеш терет другима.

Опет не могу да оценим колико дуго смо се по мраку пењали са нејасном сликом о томе где нам је циљ, али када сам угледала светлост на врху једног превоја схватила сам да видим дом. Не знам одакле сам извукла снагу али… ка’ стријела сам се попела до дома. Мојој срећи нема краја. Скинула сам ранац и погледала иза себе. Пуно лампица се још сијало по гори, као да се небо огледало, као да су звезде сишле међу нас. Повикала сам: „Људи овде је дом, овде је дом!!!“

Сутрадан ми је једна девојка рекла да то тада нисам викнула она би се још мало онесвестила у снегу. Пуно јој је то значило. Рек’о, знам сестро и мени би значило зато сам и викнула да се људи оснаже.

Када смо се коначно сви скупили у дому изгледало је као да све те муке није ни било. Некако смо сви били сасвим чили и весели и спремни да се још дуго у ноћ шалимо и причамо, сушимо мокре ствари, једемо, пијемо… и тако редом. А све је то последица осећања задовољства због постигнутог циља.

А онда на спавањац! Сутра нас чека успон на врх и силазак до Боровеца. Спавали смо сви као сардине један до другога у једној спаваони у удобним креветима. Морам признати нико није „певао“ поноћну серенаду. Лепо се спавало!

Свануло је 30-то новембарско јутро! Будимо се! Напољу ведар, диван дан. Добро јутро! Облачење, по нешто убациш у кљун и терај напоље! Један по један размилели смо се по стенама. Крећемо ка врху. Без ранчева, лагано! Ово се зове живот!!! Лепо расположење, сунце сија, снег,… милина. Постављена је сајла до врха, али приликом успона више користимо „бутни“ погон. Сви су нестрпљиви да се попну. За неких 45 минута излазимо на врх. Сликање у разним позама и позадинама. Уживанција. Вредно труда. Поглед пада на све околне ниже планине и гребене. Неописиво осећање среће, тренутак када сам схватила да је то оно право и да хоћу још.

1. врх Балкана – освојен.

Наравно, сликам се и са мајицом „Јеленка“. Не заборављам ја своје старе другаре.
А онда крећемо доле, сви сем Добрице и Аце. Они су одлучили да се „мало прошетају“ по околним врховима дуж гребена. Док се спуштамо низ сајлу у Тарзан стилу пратимо погледом њих двојицу. Чак их и дозивамо, али они не обраћају пажњу на нас. Они су у свом свету!!!

Стижемо до дома, још нам се не иде доле у Боровец, али морамо кренути јер нас чека дуг пут и висинска разлика… па израчунајте сами, силазимо са Мусале која је на 2925m до Боровеца на 1315m.

Под ведрим небом и сунцем онај јучерашњи успон по мраку нам сада изгледа као шала. Заиста смо се као од шале спустили доле. Силазак је сам по себи лакши а нарочито што са собом носиш пријатан осећај успеха, милине и лепоте. Упијаш свим чулима.

Ноћ у Боровецу, излазак и дружење уз јело и пиће је неизоставни део који заокружује целу акцију.

Сутрадан покрет у 8h. Прво идемо у Софију. Мало пазаримо у чувеној продавници планинарске опреме „Стената“ где се могу наћи добри, а јефтинији реквизити за планинарење.
Затим обилазак града по жељи. Свиђа ми се Софија. Улице које воде до главног трга где је црква Свете недеље ме веома подсећају на Солун само што су шире. У тој цркви први пут видим фреске које су сличне фрескама у Војводини, али боје нису. Улазимо и у чувену катедралу Александра Невског. Одушевљена сам. У једном тренутку ми чак и сузе пуне очи, не могу дефинисати конкретно зашто али то се дешава. Опет ме фасцинирају боје. Тамно је али веома живописно. Светлост са витржног стакла скоро мистично осветљава постоља за свеће. Мирно је. Леп осећај.

Пар сати у Софији, тек да се загребе нешто мало од њене лепоте. Укрцавање у бус и покрет назад у Србију. Опуштено ћаскање у бусу. Између осталог откривам да је Добрица непресушан извор реплика из филмова. Насмеја ме он за све паре!

Клизимо ка Србији, већ по мало дремуцкамо. На небу „турска застава“. Границу прелазимо без проблема и дужег задржавања. У касним сатима стижемо у Београд. Задовољни, пуни утисака, размењујемо маил-ове уз обећања да ћемо обавезно слати слике једни другима.
Поздрав свима! Било ми је много лепо са вама! Видимо се опет на неком новом путовању!

Ја сам овде испричала у шаљивом тону доживљај једног планинара почетника о тежини и лакоћи свог успона на Мусалу. Али све то није толико важно колико лепота коју упијаш све време док ходиш те пределе. Магичан је доживљај бити на највишем врху планине и целе њене видљиве околине и гледати све то…… одозго!!!

Ово су моје личне импресије, можда исувише личне. То и није прави путопис, али некада је добро прочитати и туђе емоције и унутрашње монологе и дијалоге које можда никада не бисмо ни наслутили да се у једној особи воде. Тако се упоређујемо, балансирамо, налазимо, оцењујемо себе и друге. Надам се да вам је јасна слика како је све то изгледало и да ћете након мог искуства и ви пожелети да пођете овим стазама.

Јер ако нешто стварно много желиш то ћеш и остварити… сада то знам!

И за крај… Боже здравља идем на 2…

Ново на сајту (23.7.) Забележено: Маганику у походе (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Акције - актуелно: Хајла (15.-18.2.) (25.9.) Забележено: Маглић и прашума Перућица (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play