Томица Делибашић

О ледничкој пукотини, људској храбрости и још понечему

Влада Радивојевић (ПСД „ЖЕЛЕЗНИЧАР“ Београд)

Овај текст пишем у знак захвалности свима онима који су учествовали у мом избављењу из ледничке пукотине, нарочито Џелајлија Милораду са којим сам био у навези и Ђурић Николи алпинисти, који ми је својим храбрим гестом и умешношћу буквално спасао живот.

Нека ово буде и упозорење свима онима који иду на овакве подухвате, да не потцењују опасности које их очекују на великим висинама, а нарочито да не праве грешке и превиде, које сам ја направио тог 23. јула 2006.

Један сам од учесника похода на Мон Блан и Гран Парадизо у организацији ПД „ПОБЕДА“. Гран Парадизо 4061m, највиши врх Италије, први је на нашем путу. У навези сам са Милорадом. Двојну навезу одредила је дужина ужета које смо имали (уже од 30m). У доброј сам кондицији и успон ми не пада тешко. На неколико места уочавамо пукотине. Видљиве су и једноставно их заобилазимо. Ево нас и под врхом. Развезујемо се и скидамо дерезе. Последње метре савлађујемо пењући стену. За већину од нас ово је највећа висина коју смо до тада попели и не кријемо одушевљење својим успехом. Фотографисање, уживање у погледу и после неких сат времена полазимо назад. Очекује нас силазак до планинарског дома у којем смо претходно преноћили, узимање остављених ствари и даље спуштање до градића Понт у подножју планине.

Милорад иде напред. Још увек сам под утиском „освојеног“ врха, што ме свакако чини мање пажљивим и концентрисаним, тако да баш и не пратим Милорадове трагове. Убрзо наилазим на место где примећујем отисак ципеле дубок 10-так cm. Застајем, питам Милорада куда је он прошао, правим још један корак. Лева нога полако пропада. Не осећам никакав страх, очекујем да ћу пропасти до појаса као и много пута до тада. Каква заблуда! Ово је висина од око 4000m где је вечити снег и лед!

Испод мојих ногу нема више ничега. Летим, тумбам се, ударам лево и десно о снежне зидове. Недоречена псовка, уже се затеже, шок! Испред мене ледени зид, лево и десно од мене протеже се ходник ширине око 1m који се губи у тами. Поглед надоле, провалија! Пад у ледничку пукотину! Из дубине чини ми се као да шуми вода. Упомоћ! –чујем Милорадов глас. Више инстиктивно него свесно, знам да треба да растеретим уже, ако је то икако могуће. Левом ногом напипавам мали испуст на глатком леденом зиду и врховима прстију се одупирем о њега. Уже је бар мало растерећено.

Ситуацију ми отежава ранац који је приликом тумбања спао са рамена и делимично ми блокира руке. Нити могу да га одбацим, нити да га вратим на рамена. До овога не би дошло да сам ранац приликом поласка са врха закопчао не само око појаса, већ и преко груди. Овај „ситан пропуст“ чини да су ми сада не само спутане руке, већ ми положај ранца одузима снагу и вуче ме на доле. Дозивам се са Милорадом. Довикује ми да не бринем, да сам обезбеђен, да стижу остали... Како ме је уопште задржао?! Моја тежина заједно са опремом прелази 100kg. Летео сам преко 10m, тако да је право чудо односно подвиг мог партнера у навези, да и сам није полетео замном.

Кратак инвентар опреме: уже позајмљено из планинарског друштва (свакако већ коришћено), појас купљен у Бугарској, нов (такође из друштва), карабинер, дар од мог пријатеља Хелете. Углавном, ништа моје лично... Ваљда ће све издржати?... Добацују ми још једно уже да се додатно обезбедим. Лакше се дише, али сваки поглед у бездан делује обесхрабрујуће. Положај ранца који је ослоњен на рукама, све више ме исцрпљује, а већ више од сат времена сам у овом незавидном положају. Коначно, после много перипетија успевам да се ослободим ранца, извлаче га горе и осећам велико олакшање. Покушај самоспашавања је узалудан. Руке су ми потпуно обамрле, снага исчилела. Безнађе и неверица да ћу икада изаћи одавде. Силазим доле! – чујем глас одозго. Ко то жели да сиђе у ову ледену гробницу и то добровољно?! Ето га за неколико тренутака, спушта се уз помоћ бајли. Тик је уз мене. Испод заштитног шлема ме испитивачки гледају два крупна ока. Јеси ли повређен? – одговарам да нисам. Овај момак (касније сазнајем, Никола Ђурић) делује потпуно опуштено у овом за мене застрашујућем амбијенту и као неко ко зна шта ради, не обазирући се на понор испод себе. Довикује се са неким тек пристиглим а њему важним горе. Стиже жимар. Никола ми објашњава како се користи. Високо подигнута нога, стопало у омчи, издижем цело тело на горе, притискам кочницу и ето ме већ за 20-так cm ближе излазу. Ово је врло исцрпљујуће. Пар минута одмора и уз Николино свесрдно бодрење пењем даље и даље. До пре неког времена безнадежан и изнемогао, у мене се враћа снага и самопоуздање. Последњи метар одупирем се ногама о зидове пукотине. Батргање, један планинар ми пружа руке и ето ме где лежим на леђима са погледом упртим у небо. Жив, захваљујући Милорадовом брзом реаговању и Николиној пожртвованости.

избављен

Прекосутра је планиран успон на Мон Блан.

У навези сам, а са ким другим него са Милорадом. Да ли је уопште потребно поменути да смо заједно попели и највиши врх Западне Европе, Мон Блан.

[Аутор фотографије: Горица Крстић]

Ново на сајту (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Акције - актуелно: Хајла (15.-18.2.) (25.9.) Забележено: Маглић и прашума Перућица (25.9.) Планински предели: Љубишња и Обзир (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play