Томица Делибашић

РУМИЈА

Румија је планински приморски драгуљ који обично посећујем у рано пролеће, крајем марта или почетком априла, надахњујући се оним што ова планина пружа, посебно у ово доба године. Масив планине сеже на правцу од Улциња и непосредно изнад Бара па на северозапад, везујући се за планине Суторман и даље Врсуту, окружен морем и језером.

На Румији је посебно угодан пролећни период, због осећаја првог даха пролећа које пре стигне на приморску него континенталну планину. Тада је погодна температура, нема врућине као лети, што омогућава пењање са мање напора, а осећај свежине зрака у ком се мешају морски дах и ветрови континента посебно прија и годи организму. Какав је то диван увод у тренинге за Београдски полумаратон, који волим да трчим у априлу. Алвеоле се пењући планину рашире и силаском на море приме зрак пун јода, што се осети по свежини организма.

Крећемо у правилу од тврђаве Старог Бара, па путем у процеп брда, уз поток ка Малим Микулићима, стазом која све више зараста у жбуње и којом се више очито не иде, а ради се о атрактивном и најкраћем правцу ка главном врху Румије. Камени мостићи, на почетку код уласка у поток и код изласка под Малим Микулићима, говоре да је ово некада био значајан путни правац.

Врх Румије са својих 1594m је завидне висине, а ако се крене од нивоа мора, или од Старог Бара који је 120m височије, висинска разлика коју треба попети је велика и ради се о стази која се по том елементу убраја у захтевније. Висинска разлика стазе говори о њеном карактеру и тежини, а не само апсолутна висина на коју се ваља попети.

Изнад Малих Микулића се излази на колски пут, који долази из Бара, скрећући од Сусташа и пење се до висине од безмало, 1000m, када надомак нове цркве и спуштања ка Великим Микулићима, одваја стаза ка превоју на гребену под врхом. Кад се поглeда горе, венац непрекинутих камених врхова спојених у целину израња из шума.

Посебан доживљај је излазак на гребен под врхом, одакле се први пут види Скадарско језеро, и оно остаје на видику све време даљег пењања до врха. Са врха се отварају видици на све стране, на море и језео, водене тепихе који окружују планину, венац Проклетија са друге стране језера. Има се утисак да је планина изронила из тог воденог царства и створена да буде видиковац на све стране. Тада се види дужина гребена планине на обе стране, ка Улцињу и Суторману, ту су везана таласаста плећа врхова, у пролеће на северној страни још понегде снеговима прошарана.

Код изласка на врх, посебно врх Румије, за чију дивоту погледа вреди потрудити се, прави је дар природе имати отворене видике. Диван осећај ствара и само назирање оног што се са врха види. Обично се догађа да праменови облака заклањају и делимично отварају видике, стварајући чаролију, играјући се на небу, надирући на моменте у гомилама са мора, отварајући видике на једном правцу и затварајући их на другом, али никада не у потпуности.

Гледамо игру мора, језера, врхова и облака, у колу које се таласа, стално се обнављајући новом енергијом. Кад је најављен сунчан дан, и тада се дешава да се овде зачас навуку облаци, па и када је лепо време, а то треје извесно време, у правилу док сиђемо са врха, но када се осврнемо видимо да горе више облака нема. На тај начин нас планина позива у нову посету.

Драго ми је када у планину са мном крене неко коме је то почетак планинарења, а млада је особа и пред њом је будућност. Тако је на Румију кренула Младенка (име јој тако лепо одговара), којој је то била прва попета црногорска планина. Диван је то почетак и доживљај, као увод у даље планинарске чаролије. Лепота природе и доживљаји које она пружа, нарочито несвакидашњи планински предели, стварају адреналин који даје снагу и носи млади оргфанизам у нова стремљења, ка новим неслућеним могућностима.

Румија код мене ствара сећање на доживљај од пре више година, када се због недостака воде, са стена гребана спустисмо Љуба и ја, па кроз шуме ка Туђемилима наиђосмо на речни извор. Када се напих воде на хучном извору, дигох мало главу, погледах облутке белих стена из којих избија вода и помислих: „Дивно место за змије“, тад главу дигох још мало горе, погледах ка стени изнад, и тад ми проструја кроз главу или чак чух невидљиви глас: „Змија!“, опасност! Тргнух се и наглим скоком брзо склоних одатле, али не устукнух ни корак, када одозго паде поскок (пао од страха или намерно, не знам), пролеће поред моје главе и тупо удари о камену плочу крај мојих ногу, од ударца остајући ошамућен, али само трен, па хитро крену даље. Још какав је то био крупан примерак! „Шта то би?“, зачуђено пита Љуба. То схватам као инстикт који даје природа, стварајући осећај одбране од опасности.

Ново на сајту (23.7.) Забележено: Маганику у походе (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Акције - актуелно: Хајла (15.-18.2.) (25.9.) Забележено: Маглић и прашума Перућица (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play