Томица Делибашић

ОРЈЕНСКИ ИЗАЗОВ

Пењање Орјена од дома за Вратлом, изведено 3. маја 2013. године, било је посебан изазов, због снежних услова у већем делу пута и дужине акције од петнаест сати хода, па заслужује да се забележи.

Орјенски масив је скуп планина везаних у венце, а налази се на ширем подручју недалеко над Херцег Новим, надомак мора и свако би рекао да на том приморском планинском венцу за првомајске празнике не може бити снега, или да је он у остацима. Ипак није тако, овде ће се у једном и већем делу планине задржати снег практично до почетка лета, а 2013. година је кажу била карактеристична по томе, да се не памти већи снег на Орјену, па је висина снега на Орјенском седлу и околним врховима и долинама за првомајске празнике била за памћење.

Није у питању само завидна висина Орјена од 1894 метра, као и околних врхова, већ пре свега компактност и ширина масива, што утиче на климу, а ту је пречага Реовачке греде о коју се расхлађују облаци што крену са мора, као таласи облака што продру преко нешто нижих врхова Субре, Добраштице, Радоштака и осталих врхова, па се за Црквице узима да ту пада највише кише у Европи.

Све наведено знајући, ипак нисам за недавне првомајске празнике очекивао толики снег на Орјену, Седлу и околини, док су јужни делови масива без снега или са његовим остацима. Да на Орјенском седлу снега има бар метар или у сметовима пар метара, то је ипак било изненађење, али и посебан доживљај, вредан да се забележи. Планинарски дом на Седлу под Орјеном није био отворен, па је ваљало дотле и потом до врха Орјена покушати доћи од дома за Вратлом. Био је то посебан изазов за мене и Зорицу Полимац, која је јунак овог подухвата. Израчунао сам да је обдневица око петнаест сати, као и да нам за такву акцију треба управо толико сати. Зато после пењања Субре и уласка у горњи део амфитеатра, што смо извели претходног дана, дошавши са аутобуске станице у Херцег Новом, на акцију звану врх Орјена крећемо у пет сати ујутро.

Први наговештаји пурпурне јутарње светлости наслонили су се на истурене делове врха Субра, и док пролазимо Водену јаму, практично снијежницу, чујемо кевтање, галаму, или лавеж који личи на свађу у шуми, схватим и кренувши тамо уверих се да су то лисице заиграле своје шумско коло, а да нас нису очекивале. Као непозвани гости прекинули смо тај ритуал, па даље крећемо ка Бакочевом долу, који називају и Житним, одакле у шуми почињу подлеоге очврснулог снега, до кога допире дневна топлина.

Стазу ваља сатима пратити кроз шуме, прескакати или заобилазити пало суво дрвеће или оно које је зимус оборено под теретом снега, па онда кроз стене и њихове процепе, где у удолинама постоје остаци снега, незгодно за стајање на крајеве, код силаска или изласка на снежни део.

Борова глава је посебан доживљај, не само што је ту снег знатнији, већ што одатле видимо брда под снегом, северне стране, а и врх Орјена ће извирити и показати се у даљини, као купа са два врха, десним већим. До приласка под врх, доласка на Седло, од Борове главе се протеже дугачка валовита и шумовита пољана, пуна снега, али који лепо држи тежину планинара и омогућава скоро нормалан ход. Једино код силаска са Борове главе ваљало je обратити пажњу на делове где снег стоји преко стена и где је могуће да пукне и нагло упаднете, ал дочекавши се на штапове.

Долазак на Орјенско седло био je сусрет са другом природом, сасвим другим амбијентом, јер ту је најјачи снег, у сметовима је, превој је то, пут ка Црквицама је на моменте под јаким снежним наносима, док поглед на Реовачку греду и Вучји зуб ствара сазнање да овај пут тамо нећемо моћи ићи, посебно не на атрактивни гребен, а Зуб је зуб, чак и да нема снега.

Планинарски дом су оградили сметови, попели се уз зидове, неки путокази само вире из снега, а одатле је могуће пењање ка врху Орјена један период уз стене гребена на којима нема снега, тако све док је могуће. Онда када се тако више не може, посебно код приласка Малом Орјену, ваља сићи на леву страну, где је стрмина и у шуми висе снежне површине, којима се могло кретати само уз помоћ цепина, да се не би на неугодан начин „откинули“, јер онда се заустављате само ударом у дрвеће, а да не причамо шта би то значило. Излазак на Мали Орјен вршимо уз стеновити део, а горе наилазимо на дебео снег, посебно у седлу и страни ка врху.

Врх Велики Кабао, или Зубачки Кабао, висок 1894m, делом под сметом, а пирамида на врху је без снега, са погледом на околину, са ширином погледа на суседни Вучји зуб, Реовачку греду, Јатребицу, а на супротној страни Бугaњу греду. Све је то оно због чега је вредело уложити толики труд, сате напорног хода да се дотле стигне, а онда назад истим путем, ваља безбедно сићи, проћи опет снегове Борове главе, избећи шкрапе и све препреке, те стићи до удобног смештаја у дому за Вратлом. Сутрадан нас чекају Сиљевик, Рободо и Каменски Кабао, са погледима на море и све врхове, до чијих плажа стижено у поподневним сатима, са планине на обалу мора.

Ново на сајту (29.9.) Забележено: Голем Кораб (7.9.) Планински предели: Рила, врх Балкана (23.7.) Забележено: Маганику у походе (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play