Томица Делибашић

МОН БЛАН 8.8.2012.

Ако постоји монденско планинско место, то је свакако Шамони у Француској, дугачка долина међу највишим врховима Алпа, где су такође монденски, светски, високи планински врхови атрактивног изгледа и везаних скупина, међу њима као највиши врх Мон Блан, са својих 4.810m највиши врх Западне Европе. Забележено је да су се на овај врх први попели Жак Балма и Мишел Пакар, 8. августа 1786. године. Мени је пошло за руком, да се у организацији експедиције ПК „Железничар“, Београд, у лепим временским условима на тај врх попнем 8. августа 2012. године, дакле тачно 226 година касније. Какво симболично поклапање датума! То свако чини у своје време, јер природа је вечна, а ми смо временски у њој распоређени, при чему понављамо радње претходика, иако не и њихове успехе.

Када идући из Италије долином Аоста, прођемо тунел под Мон Бланом, дугачак 11.611m, ушли смо у Француску и срце Алпа, а ту је одмах Шамони и у центру статуа двојице алпиниста, са ужетом око врата, један другом руком показују ка врховима, јер горе је алпинистичко гнездо. Пре него кренух горе, одлучих, аклиматизације ради, да одмах жичаром понем врх Еги Димиди (Aiguille Du Midi, 3842m), а остах задивљен градитељким подухватом којим је човек обуздао стену.

Шамони је на 1030m, иде се прво жичаром до Белвиа (Bellevue, 1794m), па возом који се пење зупчастим шинама, у два вагона, до висине од 2372m, а ми ћемо овај пут кренути, због радова на путу, са станице која је висински ниже око 200, идући са опремом сат дуже.

Бранко и Мирослав су моја узданица из навезе, схватам да се међусобно знају, што је у експедицији значајно, јер неприjaтно је тек пред пут сазнати састав навезе, то носи ризике који нису занемариви, али овде је реч о пријатним тренуцима. О физичкој кондицији, да ли су сви прошли лекарски тест оптерећења, који је обавезан, да не говорим.

Ваљало је савладати висину од 1000m, до дома Тетрус (Refuge de Tete Rousse, 3167m), до склоништа по лепом времену, али потом нас ухвати изненадна олуја, на којој је подрхтавала најбоља планинарска опрема, а недовољно спремни су сасвим мокри. Под ударима кише и ветра некад се морало залећи и за неки камен ухватити. Ја остајем сув и размишљам колико је важна скупа опрема. Како дошла, олуја је и прошла, а пред нама је позната стена до другог дома на врху, где један кулоар у дну пресеца стаза, а то је "кулоар смрти", за неке заиста то, па се ту прелази у време када се зна да камење мање пада. Најкритичнија је средина дана, када је топлије, а најсигурније рано јутро када је још све залеђено. Но ми планирамо да овде у дому ноћимо.

Пријатни домаћин, и мноштво ципела које је требало осушити, показују да смо били овде добро примљени, а опуштање и атмосфера су битни у периоду аклиматизације, која се продужи и тако већини омогући да то питање реше. Наиме, наредни дан је по прогнози лош и остасмо ту читав дан и наредну ноћ. Храбри нас повољна прогноза од следећег дана.

Долази дан одлуке, тачније ноћ, када крећемо у 3:25 часова ка кулоару и гребену којим стаза пење до наредног дома Дегуте (Refuge du Gouter, 3817m). Кулоар у ово доба нoћи не "ради", не пада камење, али имајући залеђене остатке снега није био безопасан.

Гребен којим се вертикално пење, захтева такође опрез, нарочито ако има оних са којим се мимиолазите или неко не води рачуна о обарању камења, тако да шлем није довољна заштита.

Овде идемо пар сати и потом очекујемо зору, па у јутарњим часовима на супицу пред одлучујући пут, јер више нема домова, нити хране и воде, осим оног што имате у ранцу. У дому се вода купује и крећем са 3 литра.

Довде смо ишли без навезе, а одавде је обавезна, због могућих пукотина у леднику који почиње одмах изнад дома. Овде мора бити јасно ко не може даље, нарочито ако има симптоме висинске болести или није у довољној физичкој спреми, јер даљи пут је напоран. Имајући у виду да нису сви довољно спремни, нити адптирани, неки се враћају, пут до склоништа Вало (Ref. Biv. Vallot, 4362m) се одужио и долазимо пред ноћ.

Склониште није удобно и срећа је да бар нико други није ту, па бар простора има, иако је тешко сместити ранчеве и наћи простор да се испружите. Ваља имати подметач и врећу и преспавати на овој висини, коначно се адаптирати, узети евентуално неки лек (андол, бруфен и слично), па у зору покрет, јер у 5 часова са дерезама упадају они који су у пролазу, пошто су од ранијег дома кренули након буђења у 1 час, што је правило.

Опет навезивање, па уз гребен, уз погледе на дубоке долине са обе стране.

Гребен је у почетку шири, па прелази у облик ножа, сужава се и одсеченији је.

Коначно на врху. Ведро је и чак без ветра, што је реткост, то омогућава широке видике, и тек сад видим да видим Шамони, а нисам био свестан да отуда у даљини видим врх, да је гледајући кроз врхове отуда визуелно најнижи. Врх који је виши 1000m отуда изгледа нижи.

На врху се не може остати дуже и следи спуштање.

На гребену се групе мимоилазе, једни пењу други се спуштају, што захтева додатни опрез. Опет смо код склоништа Вало, али треба наставити назад до наредног дома, па се спустити низ каманити гребен и прећи кулоар (опрез код спуштања, нарочито због мимоилажења!), доћи до Тетруса, где стижемо пред саму ноћ.

Након преспављивања у дому где се најлепше осећамо, крећемо у спуштање ка возу.

Због радова на прузи, од склоништа идемо стазом која се усеца у стрмину ка долини Шамониа и експонирана је, али и атрактивна.

Воз је овде редован, па ето нас ка жичари, уз поздрав пређеном путу.

Са вођама се ваља сликати, а овај натоварени коњ који се пробија кроз аутомобиле, као да жели бити шерпас, подсетити на величину ранчева које носимо.

Опет Шамони, поново поглед горе, тамо где је врх на којем смо били.

Лепо и успешно је то испало, како доликује Мон Блану, врху који је сакривен у недрима Алпа, међу другим врховима, исто тако атрактивним. Ово је врх са више различитих нијанси на стази, која почиње и траје као обична каменита стаза, па се усеца у гребен, нaставља преко познатог кулоара и уз експониране стене, па почиње ледник са могућим пукотинама, до завршних вршних гребена, који на моменте таласају и претварају се у залеђени нож, одсечен са обе стране, до врха који је заобљен, сада са једне стране делом одсечен. Довољно да задовољи планинара високогорца сладокусца, нарочито због присутних елемената алпинизма. Највећи непријатељ овде може бити лоше време.

Ваља додати да ово није врх за неискусне, који су тек завршили неки курс, нису били довољно у стени, нити имају рутину хода у дерезама, па ни довољне кондиције, вишка снаге, овамо се иде после више година активног планинарења, и то у зимским условима, јер се у противном ризикује и постајете опасност за друге, грешка једног у навези може коштати читаву навезу. Код нас свест о томе не постоји, па ћете искусне планинаре срести пре на црногорским и сличним планинама, планинари који уживају у планини и способни су, тако да им планина није опасност. Са овим проблемима се очито суочавају друштва, без обзира на уложене напоре да организују сличне експедиције.

Ново на сајту (23.7.) Забележено: Маганику у походе (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Акције - актуелно: Хајла (15.-18.2.) (25.9.) Забележено: Маглић и прашума Перућица (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play