Томица Делибашић

МАГЛИЋ, БИОЧ и ВОЛУЈАК
као окружење Трновачког језера

Ако тражите место где само планинари могу доспети, а да је то језеро, те около мноштво високих планинских врхова и амбијент за који се верује да има места још неистражених, додите не Трновачко језеро.

Није то Капетаново и слична језера, где могу доћи и обичне протуве и пробисвети. Заиста, ако би се неко усудио да нађе начина да и до Трновачког језера сагради колски пут, уништио би један јединствен и непоновљив амбијент. Ваљда то није ни могуће, јер са Пријевора даљу стазу засипају сипари Маглића и за једну зимску сезону је учине скоро непролазном, а низ кањон Сухе бујице воде бране и отимају од човека, нечовека, оно што се још спасити може. Не дамо језеро, као да кажу. А на језеру, које је у облику срца, као заштитни знак - чувар Новица, самотњак што се са језером поистоветио.

поглед на маглиц са пријевора
Поглед на Маглић са Пријевора

Да ли случајно овде постоји, кажу, једна од последњих прашума у Европи? Пурућица, сливно подручје ове реке, са водопадом Скакавац, што сеже од врхова Маглића до ушћа ове реке у Сутјеску, ту на Тјентишту. Столетна стабла овде расту и нестају сама, као и суседном кањону Сухе, што се из правца језера, паралелно са претходним кањоном, пружа до Сутјеске и њеног кањона, теснаца Вратар што раздваја Волујак и Зеленгору. У прашуми Перућици човек не може и неће да ремети природу, па отуда и прастара шума, а у кањону Сухе, где се делимично пробијају путни правци за извлачење шуме, ту су стабла можда и височија, јер уз литице теже да досегну ретке сунчеве зраке.

Пишући о овом простору у књизи, нашао сам за сходно да пишем посебне текстове о Маглићу, Биочу, Волујаку, Трновачком Дурмитору, али и да направим „гранични инцидент“ и пушући о црногорским планимама, овима додам Зеленгору, која чини јединствену целину са претходним планинама. Природа не познаје границе и целина се не може цепати. Но нека нико не очекује да ћу у овим текстовима, намењеним сајту, било шта понављати из књиге, јет то у осталом и није мој принцип.

стаза за маглиц са трновацког језера
Правац успона на Маглић са Трновачког језера

И ове године (лета 2005. године, када ово пишем) је са Трновачког језера организован Видовдански поход на Маглић, у викенду који претходи Видовдану. Нашло се ту око триста планинара, али се, уобичајено, сви определише да пењу само Маглић. Са језера, наравно. Једино ја и мој сапутник, Влада Радивојевиц, попесмо Маглић уз стене са Пријевора, што свакако не могу нити смеју чинити планинарске групе и мање искусни планинари, нарочито не они који имају страх од висине и нису пели стене у слободном пењању, без осигурања. Како се мој сапутник осећао, у додиру са озбиљним пењањем, какво не познаје обично планинарење, на које смо навикли, ја не могу исказати уместо њега. Стигавши из Београда, претходно мало одспавасмо, па онда на стену, која тражи концентрацију и стрпљење, стварајући их уједно. И не само то, већ за време похода једино аутор овог текста и књиге „Планином“ попе Велики Витао, највиши врх Биоча, и уопште највиши врх на овом простору. А на врху, као награда, печат врха који раније није постојао, и гле чуда, ја сам први посетилац који се у 2005. години уписао у свеску. А сва имена која су попела врх последњих неколико година стају на почетних пар страна свеске. Да не говорим да сам сам попео Трзивку (2333), а са Владом Трновачки врх (2241).

Ново на сајту (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Акције - актуелно: Хајла (15.-18.2.) (25.9.) Забележено: Маглић и прашума Перућица (25.9.) Планински предели: Љубишња и Обзир (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play