Томица Делибашић

МАГАНИКУ У ПОХОДЕ

Маганику, кога називам Див планином, радо се увек враћам и томе нама краја. Повратке овој планини називам акцијом - Маганику у походе. Вредно је забележити такав повратак овој планини, односно акцију изведену у организацији ПК „Победа“ из Београда, у периоду од 30. јуна до 2. јула 2017. године. Била је то акција пењања врхова Маганика са правца катуна Рекочица, где је била база за камповање.

Маганик је, да подсетим, позната црногорска планина, стеновита и уједно шумовита, рудом богата, а због особене лепоте нарочито је планинарски привлачна. Смештена је између града Никшића и кањона реке Мораче и њене притоке Мртвице, која се усеца у стене ове планине, градећи познати кањон Мртвице. Планину карактерише необична дивљина и лепота, мноштво везаних и разбацаних стеновитих врхова и вртача, циркова, али и травнатих долина, густих шума, па катуна, углавном напуштених, али и оних на којима и данас мештани напасају стада. Ово без обзира што извора скоро да нема и цистерне су снабдевачи водом. Посебни раритети су Бабини зубови и Трештени врх, природни камени споменици, којима практично да нема премца нити поређења. На моменте је овде тешко проходан терен и потребно га је познавати, када се показује проходним и у свој својој раскошности. Уз Орјен се узима да је Маганик најкрашкија црногорска планина. Прави је планинарски драгуљ, али је чини се, планина недовољно посећена и походе је ентузијасти и локални планинари.

Наша осмочлана екипа дошла је преко Никшића до Жупе и попела се до рудника боксита на висоравни Штитово, а одатле још 10км макадамом до Рекочице, где смо поставили шаторе.

После смештаја на Рекочици и краћег одмора, крећемо ка врху Међеђи врх (2138м), што је највиши врх Маганика. Долазимо до катуна Маганик или Маганичког поља, што је за услове планине заиста поље. На Рекочици, недалеко од кампа, налази се долина као фудбалско игралиште и са стативама. Те стативе су овде од када долазим на Маганик, а ко игра фудбал не знам, нити да ли је ово шала, јер сада зверке то могу да чине. И заиста. у пар наврата испред нас је протрчала нека животиња (лисица, зец, па опет зец...).

Планина је пустошена сечом, као и великим неконтролисаним (да не кажем нешто друго што сам чуо) пожарима, тако да се на многим правцима види право гробље дрвећа. На местима где је дрвеће очувано, а то су углавном стеновите оазе, дрвеће расте из камена и на камену и нигде нисам видео такво јако и крупно дрвеће које као да камен храни. Овај пут смо дошли у вегетациoном периоду и када сушни период није почео, тако да на све стране имамо траве и разно цвеће, на сваком месту где има и мало земље, па и у процепима камења. Тако је једна стеновита и дивља планина показала лице питомости.

Није ово случајно најкрашкија црногорска планина, позната по дивљини. Међутим, идете ли маркираном стазом ка Међеђем врху, односно провереним стазама и правцима, испоставиће се да се можете препустити осматрању и уживању у виђеном. Тада нећете ни имати осећај дивљине у мери у којој је она присутна. Стене, необичне плоче, огромно дрвеће и жбуње, па траве и цвеће на све стране, све то у недоглед. А висораван Штитово, којој припада Рекочица, таласаста је зараван, са травнатим долинама и шумовитим бреговима, који су нажалост опустошени шумским пожарима.

Међеђи врх је, сходно имену, заобљена масивна громада, широких плећа. Одатле се пружа широк поглед на све стране. На северу доминарају Стожац и Лукање чело, а иза њих Тали и Капа Морачка, као и врхови Сињајевине. На супротној јужној страни је масив Прекорнице, са врхом Кула. Преко пута кањона Мораче су Комови и Кучке планине, као и масив Бјеласице. Све на длану.

Недалеко са највишег врха, излази се на видиковац пред Бабиним зубовима, где је 1973. године ударио путнички авион, чији се остаци и сада виде у дубодолини што овај врх раздваја са Међеђим врхом. Крезуби врхови штрче неосвојиво.

После проспаване ноћи и одмора, рано јутро је време за покрет ка Петровом врху и са циљем да се благовремено вратимо и кренемо на пут, као и избегнемо кишу коју после подне очекујемо.

Изалазимо на гребенски превој Пријевор, са погледом на супротну страну, па настављамо даље гребеном, одакле почиње импровизација. Стижемо до Чакмаковог врха (1974м), најлепшег видиковца на огромни цирк Ђедовог дола и сам врх Петровог врха. Имамо у виду временску прогнозу, поподневну најављену кишу и да шаторе суве треба спаковати, па и благовремено кренути за Београд.

И киша је заиста почела, али када смо већ били у возили и кренули на пут. Овде се по киши и лошем времену не сме ићи, због терена и посебно громова који тада туку свуда около, а нарочито по стеновитим врховима. Нас је испратило лепо време, без већих врућина, са умереном повременом облачношћу. Временским условима смо се прилагодили, поштујући планину, исто као што је она нас испоштовала и угостила, остављајући лепе устиске на све посетиоце.

Били смо и овај пут на Међеђем врху, највишем врху Маганика. То смо желели. Пријатну екипу су чинили: Младенка Мијушковић, Радмила Терзић, Марко Илић, Сања Терзић, Милош Радивојевић, Гордана Илић и Жељо Фекете, као и Томица Делибашић, водич и вођа екипе. Ту је и возач Пеђа Протић, важан део екипе, који се побринуо за угодну вожњу и пријатно дружење.

Поздрав Маганику, коме се са задовољством враћам у походе.

Ново на сајту (29.9.) Забележено: Голем Кораб (7.9.) Планински предели: Рила, врх Балкана (23.7.) Забележено: Маганику у походе (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play