Томица Делибашић

ЉУБИШЊА и ОБЗИР

Љубишња и Обзир су две посебно занимљиве планине, које се налазе западно од Пљеваља, на простору између Таре и Ћеотине. Бобово је село под планинама, у пространој долини, где и данас, као ретко где, има становника који овде на својим имањима проводе читаву годину. Предео је то погодан за сточарство, јер бујне ливаде и простране шуме то омогућавају, иако су већа стада данас реткост, па и ово село полако замире.

Две најкарактеристичније и највише планине, Љубишња и Обзир, практично граниче простор са две стране. Ово су уједно два планинска контраста, питома и висока Љубишња, са једне стране, као и нешто нижи и према кањону Таре врлетан Обзир.

Међу наведеним планинама, тачније између Љубишње и суседне Радовине, која је у Републици Српској, налази се Коњско поље, дугачка и пространа долина, пуна бујне траве, коју данас нема шта да пасе, осим једног стада оваца домаћина са Слатине.

На Коњском пољу лепо је видети коње, а имали смо прилике, када сам са Будом Тањевићем, мојим пријатељем и домаћином, у лето 2016. године поново обишао овај простор. Овде, на планини и завидној висини, имате осећај да сте у рајској долини.

Љубишња је са својих 2238м висока планина, лепог имена, које носи са поносом, јер је то уједно планина са питомим падинама све до самог врха. Она се уздиже на северу од долине Бобова, а највисочије је засеок Колијевка и кућа Блажа и Буда Тањевића, на висини 1630м, са још једном скупином кућа ка врху Кокот. Задовољство ми је било да код мојих пријатеља Тањевића опет будем гост, а они су се потрудили да боравак има посебан угођај.

Када сте на овим планинама, преко пута се раширио поносни Дурмитор, са својим висовима, док се нешто даље и десно ка западу види такође горостаси масив Биоча и Маглића, док мештани кажу да се види Волујак, којом планином се понекад означава целокупна ова скупина, иако је Волујак заклоњен врховима Биоча и нешто је даљи, али свакако чини део целине ових планинских врхова, везаних у ланац, који је изразит када се са Љубишње посматра.

Са Љубишње су импресивни и погледи на врлетни кањон Драге, који је пре неколико година страдао у пожару, који кањон се спаја са кањоном Таре, градећи импресиван кањонски спој. Раније сам био на споју тих кањона, а овај пут је то било далеко. Ту је и поглед на Раодвину, преко Коњског поља, иза које се виде врхови Биоча и Маглића.

Дерначиште је највиши врх, место за дернек, весеље, што је он некада за мештане и био, јер су се овде окупљали на Илиндан, а данас је радост за планинаре који се на врху нађу. Одатле су отворени погледи и на северну страну, ка Грацу и Ћеотини, а виде се и Пљевља, но град је често у магли, па и када магле на осталом простору нема.

Кићо Ивановић са Слатине је са својим стадом на Коњском пољу, последњим већим стадом на овом простору, ту да подсети на прошла времена, али и колико је ово сточарски диван, али неискоришћен простор. Они који овде зимују, припреме све потребштине за дугу зиму и високе снегове, који су карактеристика ових планина, али се преостали стални мештани и са свим тим боре.

Вратимо се сликом опет Љубишњи, која је најпитомија из правца Коњског поља, одакле је раван терен до самог врха. Блажо и Будо уживају на врху Колијевке, непосредно под Љубишњом, на свежем и чистом планинском зраку, који стварају околне четинарске шуме.

Потом идемо до Слатине, села смештеног под Обзиром, који се издиже непосредно над простором где је школа, у ком селу и даље ради основна школа, али са два ђака. Обзир је са једне стране села, а када се погледа северно, на супротну страну, види се масив Љубишње.

Од школе у Слатини се пење Обзир, кроз шуме којима је обрасла ова страна планине, где је терен стрм, све док се не изађе на сам гребен. Са Будом сам се овај пут опет упутио ка врлетима ове планине, посебно због погледа на кањом Таре. Пењући се од Слатине ка гребену, треба имати у виду да је главни врх нешто улево, па да се може благовремено орјентисати на тај правац.

На гребену има пресек терена, и у правилу ће се ући у делимичан губитак висине, силазећи на пољане и потом тражећи најподеснији начин да се стигне до ивице кањона, избегну шуме, посебно неугодна клековина.

Поглед на кањон Таре је посебан мотив овог пењања, тамо где је најдубљи, а то је међу Дурмитором и Обзиром, високим 1869м, а сам кањон је дубок око 1000м. Ивицама кањонских стена се иде опрезно, јер доле је стрмогава дубина, камење или неугодна трава која вреба неопрезне.

Када смо се нашетали ивицама кањона, напојили дубином погледа, ваљало се вратити ка Слатини, што је са врха могуће и најподесније спуштајући се удесно и делом ка Крстовима, где се преко пута усекла Тара у плато на коме има засеока и колиба под планином.

Одлазећи са овог простора, не може се отети утиску да је планинарски неоправдано запостављен и практично непознат, посебно да се ређе иде до Обзира, а и Љубишња се углавном пење из правца Граца и од Фоче, а ређе из правца Бобова.

Томе доприноси путна структура, а пре неколико година је у правцу Бобова саграђен нови пут, јер правац који је излазио међу Буреном и Лисац планином је оштећен камионским превозима шуме, но и нови правац је више за теренска возила, али ипак проходан за комби превоз, до ког је могуће доћи распитавши се код домаћина. Камповање је подесно у центру Бобова, на Јеловом Пању, код школе, где је у близину улаз у кањон Драге.

Ново на сајту (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Акције - актуелно: Хајла (15.-18.2.) (25.9.) Забележено: Маглић и прашума Перућица (25.9.) Планински предели: Љубишња и Обзир (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play