Томица Делибашић

КАЊОН ЈЕРМЕ

и планине: Влашка планина, Гребен, Руј, Црни врх

Кањон реке Јерме је туристичка атракција истока Србије, уједно планинарски значајан предео, због више планина које су на том простору. Ту су Влашка планина, Гребен планина, Руј и Црни врх који се у народу назива и Таламбас. Звоначка Бања је у центру планина, све мање посећена и скоро запуштена, нарочито након пропадања хотела који је био ту централни објекат. За очекивати је да се обновом овог објекта Бањи да прави сјај, те да ово подручје постане туристички и планинарски рај, за шта има природне предиспозиције.

Јерма извире недалеко од Власинског језера и одлази у Бугарску, па се поново враћа у Србију, пробијајући се између Влашке планине и Гребена, где је у загрљају ових планина Клисура најужи простор, дуго времена сасвим непролазан, кажу до 1922. године, када је изграђена узана пруга за извлачење угља који је недалеко одатле експлоатисан. Тунели те узане пруге су и данас у функцији, јер кроз њих пролази једини узани асфалтни пут, који иде обалом реке и кроз више тунела, тамо где у кањону нема места ни за узани пут.

Влашка планина је са једне стране кањона, на левој обали реке, чије стене се са стране Клисуре стрмо уздижу, док је са друге стране Гребен, чије литице добрим делом сунце не огрејава. Према врху Влашке планине, где је највиши врх Паница (1443м), могуће је ићи од Трнских Одороваца, као и са супротне северне стране планине од манастира Поганово.

Манастир Поганово, који потиче из краја 14. века, био је од завојевача поштеђен свих најезда и разарања, због непроходности кањона и освајачи за њега нису знали, нити им је био на путу. Налази се када река изађе из главног кањонског дела (постоји још један део кањона са тунелима са друге стране), практично међу Влашком планином и Гребеном. Манастир је на страни реке где је Влашка планина, а чини се да више припада Гребену. Монах Теофил је љубитељ ових планина и било је задовољство пети са њим, до самих врхова. Задивљујуће је енергије и издржљивости, лаганог и брзог хода.

Гребен планина је узак и дугачак као гребен, заиста тог облика, не само у вршном делу, већ као издужени венац прати ток реке Јерме, од границе са Бугарском, па док се не сусретне са Влашком шланином, градећи Клисуру и кањон Јерме. Када изађете на превој гребена планине, па почнете да пењете гребен, чини вам се да је врх близу, али до самог врха Бежениште (1338м) је још сат и по хода по стенама, њиховим ивицама, узаним гребеном, са ког на моменте треба силазити и неку стену обићи, а све је то делом обрасло шибљем.

Вршни гребен Гребена речито говори о називу планине, а то је један од најлепших стеновитих гребена у Србији. Гребен се може пењати са два правца планине, од манастира Поганово, када прво треба доћи до села Драговита, ако се не улази у тежу варијанту пењући од манастира, као и са супротне стране планине, од Трнских Одороваца, одакле се пење и Влашка планина. У оба случаја се излази на исти превој, што је прелаз преко планине, одакле се отпочиње грбенско пењање стеновитог врха.

Гребен се издалека види као издужени венац стена, а са њега се види Руј, највиши врх на овом простору (1704м), док је други по висини Црни врх, који народ назива Таламбас (1461м). Село Ракита, у долини Ракитске реке, на три километра од места Звонце, полазиште је на обе ове планине, на два правца. Ракита је некада било рударско насеље, где је снимљен, али и незавршен филм „Рударева срећа“, први играни фил у историји југсловенске кинематографије, што је било давне 1929. године.

На Рују се срећу планинари Србије и Бугарске, а сам врх је граница, с тим што један узани простор што допире до врха припада Србији. Сусрет планинара је сваког јуна месеца и представља традициналну акцију и манифестацију.

У Ракити је 13. јуна 2015. године обављено масовно крштење мештана са овог подручја, којем сам присуствовао, када је први пут приказан реконструисани филма „Рударева срећа“.

Према Рују се из Раките пење преко врха Ветрен, или преко Вучи Дела, а најлепша је варијанта кружна тура, која обухвата оба ова правца, с тим што је боље прво пењати Ветрен, који је диван видиковац на шири планински простор. То је ход маркираном стазом, углавном кроз шуму, а после Ветрена и на прилазу Рују су већим делом пољане којима се пење на највиши врх. Вучи Дел је село високо у планини, где поједини горштаци опстају и стварају услове за живот. Од села до Раките се спушта колски пут, а за пут ка Рују треба наћи улаз у стазу, одоздо идући левим одвојком пута до последњих кућа, односно не пењући се ка бившој караули.

Ово је планинарски занимљив простор, због више врхова и праваца, где свака стаза има своје чари и специфичности. За очекивати је да овакви простори добију потребну инфраструктуру и оживе пуним сјајем, а и до тада ће их планинари радо посећивати.

Са Ветрена и Руја је диван поглед на Влашку планину и Грбен, који се одавде виде као један венац, у средини ког је кањом Јерме, а сам Руј је купа за планинарско дружење и састанак планинара из две државе, који у исто време изађу из два правца планине. Ако се гледа са Руја, види се ближи врх Ветрен, а иза венац наведених планина.

Планинске пределе као што је овај треба често походити, јер се увек јаве у новом садржају, тим пре што због богатства врхова и стаза нису нужна узастопна понављања, па се одавде увек враћам са осећајем необичне нове лепоте.

Ново на сајту (23.7.) Забележено: Маганику у походе (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Акције - актуелно: Хајла (15.-18.2.) (25.9.) Забележено: Маглић и прашума Перућица (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play