Томица Делибашић

Хајла, фебруарски поход

Фебруарски поход на Хајлу (2403м), планину код Рожаја, сваке године у исто време, то је оно што се памти и ишчекује. Овде се тада окупимо у несвакидашњем зимском амбијенту, у пријатној атмосфери, код гостољубивих пријатеља из ПК "Хајла" из Рожаја, на челу са Феком Куртагићем, председником клуба. Сусрет је то и дружење са драгим пријатељима. Спој је то планинске лепоте и домаћинских услова, амбијента и атмосфере, природе и њених зимских изазова, какве само Хајла може пружити. Тако настаје доживљај и осећај укупног задовољства. Овде се осећам као код куће, код присних и искрених домаћина. Када је топло око срца, ни зима није хладна.

Хајла је зими другачија него лети, од питоме планине се претвара у изазовно сурову, једанпут уз висок снег, који се у нижим пределима дубоко пропада, а височије је залеђен, други пут са ветром и маглом, у правилу ниским температурама, трећи пут са ведрином и сунцем које се одбија од снежних зализаних подлога, да су наочаре спас. Увек другачија, а иста, она стара, изазовна, покаже зубе и уједно се осмехне посетиоцу. Забаци свој шал преко стена, опомене да може бити озбиљна, ако је запоставиш, не обратиш на њу пажњу. Стресе са грана снег на посетиоца, зашкрипи му снежно шкргутом под ногама. Опробава снагу посетиоца, али и вичност и тактику. Овде се не греши, ако сте увек спремни на изазов. Таквог Хајла зове, тражи и отвара му широм руке.

Док је постојао само дом у Банџову ишли смо одатле у целодневну акцију, од зоре и захватајући мрак, борећи се са снегом, смењујући се на челу колоне, штедећи последње атоме снаге. Сада када је саграђен удобни дом на већој надморској висини, у Гропе, акција има други имиџ, опуштеније се креће ка највишем врху. На висини од 1890м под стенама Хајле, у долини, наш је смештај, заједничка кућа што нам отвара врата. Шпорет на дрва шири опојну топлину која не нестаје, већ се пријатношћу шири и испуњава унутрашњост. Топлина у тим зимским условима, на тој висини, са таквим снегом. Таква унутрашња и спољашња топлина заједно зраче, испуњавају простор дома, а напољу је ледни мрак, чује се фијук ветра, само да подсети где се налазите.

Овде у дому није као у алпским домовима рецимо, где је сваки метар простора до максимума искоришћен, да се не можеш окренути да некоме не сметаш. Ово је и комодитет, а не само удобност, зимска нарочито. Некада смо у планини задовољни минимумом потребним за преживљавање, а овде се усред зиме и високо у планини направи таква атмосфера, да је само треба доживети.

Дешавало се да нам јутро осване под маглом и вејавицом, уз јак ветар, да не можеш на врата провирити. Тада сачекамо да се стање мало смири, па кренемо опрезно, полако. Одмах од дома почиње упадање у добоки снег, па борба са стрмином, где раде не само ноге и руке, већ лактови, бауљање, извлачење на сваки начин и напредовање, ипак пењање. Ваља се прво попети на Брахим брег, одакле се отвара диван поглед на Ахмицу. Ако је сунчано, тај поглед је први јачи доживљај. Гребеном стижемо на превој са ког почиње захтевнија и обично залеђена стрмина, што сеже ка гребену Хајле. Излазак на гребен може бити најозбиљнији, јер ту се формира стреха и под њом је залеђена стрмина, а доле литице. Некада ветар однесе снег и остави залеђену подлогу, када требају дерезе, а оне подразумевају и цепин. Кад се нађемо на гребену, та опрема даље обично није нужна, што не значи да не треба бити опрезан на грбама ка врху, јер са северне стране су одсечене литице и на њима стрехе. Мора се бити сигуран да сте удаљени од ивице стена и на сигурном терену.

Слика са гребена се памти, јер преко пута је Руговска клисура и са оне стране Жути камен, Копривник, бројни врхови Проклетија вире нанизани, неправилно распоређени, хаотично разбацани и повезани, а тамо десно се види Виситор, Комови и тако даље. На супротној страни, према истоку, налазе се Русулија и Жлеб, увек у снежној белини, заобљени врхови у посебном зимском руху. До врха са гребена има доста, више него што се очекује, таласасти гребен се ломи и кривуда, изгледа да сте на врху, а отвори се нова грба, а на крајњој је врх. Кад је лепо време и добра видљивост, ту имам потребу да дуго останем, осим ако није хладно и не дува јак ветар. Испод је котлина Руговске клисуре, којом тече Пећка Бистрица, преко пута у низу врхови који зову.

Подвиг је у фебруару изаћи на врх Хајле, а ако су снежни услови добри, није искључено да се истог дана попне и Ахмица, два врха завидне висине. То зависи од тога да ли се снег пропада, јер ако држи на својим плећима планинара, мало пропада, пењање оба врха у дану је пред нама. Услов је и да је видљивост добра. Најбољи услови за то су били рецимо 2012. године, када смо без већих напора попели оба врха. Исти подвиг је извео и део екипе 2014. године, али се тада снег доста пропадао и то је било напорније. Када сам на Брахим брегу пропао и дубоко се заглавио у снег, тада сам схватио да се снег на Ћафи Хајле пропда још више. Доле је нижи терен, а следе и шуме у којима мора да се провлачи кроз шибље, што је предуслов да се упада у снег и тако губи снага. Планинар се ни тада не предаје, већ упорно напредује.

Лепота гребенског осматрања је незаменљива на сунчаном дану, још без ветра. Тада се ваља осетити свој на своме на Брахим брегу, изласку на гребен Хајле, а не само на врху. Догађа се да се задеси вејавица и магла, облак на овим висинама, али и то је посебан доживљај. Хајлу треба доживљавати на различите начине, у различитим временским условима.

Ново на сајту (29.9.) Забележено: Голем Кораб (7.9.) Планински предели: Рила, врх Балкана (23.7.) Забележено: Маганику у походе (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play