Томица Делибашић

ГЕРЛАХОВСКИ ШТИТ

Планинари сањају о великим и силним врховима. О Герлаховском штиту сам слушао, као о нечем што је недокучиво обичном планинару, а сан је свакога. Тамо није могуће ни доћи без дозволе планинарских власти Словачке. Са разлогом је тако, уверих се јуна 2012. године, када ми се оствари сан да прођем стенама овог планинског врха, који је дозвољено пети само у време када нема снега и кад се стекну сви услови, уз обавезно вођство словачких водича. Сан ми се оствари захваљујућу договору и суоргиназацији ПК "Победа" Београд, на челу са Владом Матковићем, и словеначких планинара и водича из Новог Места.

Високе Татре су део карпатског масива, а Герлаховски штит је са својих 2655m највиши врх масива, али не само то, већ је то најмоћнији и несвакидашњи врх, обрастао стенама које скривају врх погледу, тако да је докучив и видљив тек када стигнете на сам врх.

Стеновити зупци су у облику крести, уз које се не може горе, може само онај ко зна куда, тачније како, па није случајно што врх није маркиран, јер би то само био изазов за оне који би очито овде могли завршити. Тешко проходно стење и вршци онемогућавају проходност, гребенско кретање није ни могуће, куда до врха кроз стене није јасно, куда ићи, нити се зна где је врх, на моменте имате стазу, али се она затвори и не виде се пролази, где је наставак уз и низ кулоаре које треба проћи, па из једног у други некако се пребацити.

А шта онда даље, стално је присутно питање. На моменте то може бити опасно, тако да се хода у навези, троје или четворо, са лиценцираним водичем као вођом навезе, што је овде обавеза. У овом броју људи може се задржати пад ако се неко оклизне, а мало има могућности да се фиксирате, закачите, сајле и клинови су ретки, тамо су где то заиста морају бити.

Догађа се да сте на ивици провалије, да у том положају отпењавате, окрећете се око неког камена, који често нема јасне хватове, па су потребни концентрација, спретност и опрез. Пролази се рецимо кроз процеп косе плоче, а тамо је амбис и треба наћи ослонац, окрет, видети неки зарез у стени, рукохват или ослонац за ногу, јер тада сте једино сигурни у оно што радите, па и тад помало ризикујете. И не само то, мора се мислити и где је ранац и оно што је на њему, штапови посебно, да нешто од опреме не закачи стену и не изведе из равнотеже.

Овде ја тако јасно да нагли покрети у стени нису пожељни, да се ту понекад по стени пузи, пипа, опипава и окреће око осе, сваки пут на неки нови и други начин. Из зареза у стени у други зарез, тражећи наредни ослонац, који треба не само видети, већ и разумети, прихватити шта пружа. Пењући све време стенама, кад је до врха преостало око 300m висински, скоро да се разочарах, имајући у виду све оно што сам о врху слушао и како сам га замишљао. Али не лези враже! Изазови тек наступише.

Стаза нестаде, ако је то и била стаза, а јесте била оном ко зна да је она. Два пута се нагло губи висина, и до 100m, из кулора у кулоар силази, његовом ивицом кружи, најтежи су прелази, где улазите у стену и на ивици сте амбиса, пролазећи кроз процеп косе плоче, окрећући се око камена који грлите као ближњега, не желећи да погледате доле, а при том видите да морате доле низ стену и на другој страни не видите куда даље. Тако до врха пет сати.

И на врху смо, малом уском вршчићу, који је ваљда само за метар или милиметар надвисио околне вршчиће, који се смешкају уз неки кез, желећи да кажу да се на њих не можете попети. Врх је заиста штит, грудобран стена што га скривају. Врх ће измамити осмех на уморном лицу, нека лепота тада подилази организам.

А са врха ваља сићи, горе не можете дуго ни бити, то није ни логично за изазовне врхове где треба утрошити сате за пењање, а потом сате за спуштање. Силазак на другу страну гребена је исто тако захтеван, вратоломан, у почетку се враћа правцем којом смо стигли на врх, али где је одвојак, који би из једног кулора из овог правца требао бити пењање ка другом стрмом процепу, е то уз сав напор да приметим, нисам успео, нисам био сигуран, јер не видим наставак. Испада да је тамо правац којим је могуће само доћи, а не и вратити се, због тих прелаза који би тада били још тежи.

На Татрама све стазе крећу или гравитирају неком језеру, којих је на планини на претек, па вам се чини да је то тако и да језеро треба бити куда год кренете. Стаза за Герлаховски штит ће кренути од једног језера, а спустити се до другог језера, смештеног под стенама на супротној страни врха, тако да језера подупиру сам врх који је њихов резервоар прозирне воде.

Герлаховски штит остаје високо, заробљен у оклоп стена којима је окован, више од висине којом је означен, надмашујући стенама друге сличне стеновите врхове, ако је уопште могуће неко поређење. Није то обичан сан.

Ново на сајту (13.5.) Акције - актуелно: Маганик (4.6.) Планински предели: Планине Власине (19.4.) Планински предели: Солунска глава (18.3.) Ваши прилози: Маглић (Л. Цицварић) (21.2.) Акције - актуелно: Хајла (15.-18.2.) (25.9.) Забележено: Маглић и прашума Перућица (25.9.) Планински предели: Љубишња и Обзир (21.2.) Књига: Друго издање књиге "Планином" Линкови Временска
прогноза
Планинарска
друштва
Планинарски
домови
CSS play